Nas – King’s Disease recenzija

Nasir Olu Dara Jones nikad nije uspeo ponovo da dodirne sveti gral svog debija, opet da dosegne komercijalni thug appeal It Was Written-a, ili da kruniše euforiju oko Stillmatic-a. Nije mogao da ulovi bouncy pop senzibilitet njegovih savremenika iz jiggy ere na Nastradamus-u, niti je imao širinu da se uspešno bavi ogromnim konceptima koje je zadao sebi na Untitled i Hip Hop Is Dead albumima.

Sa svakim fejlom od projekta izgledalo je kao da će prvi komercijalni konšs emsi, uspeti konačno da se prevrne preko margina javnog interesovanja. Kao da živi sa kletvom još od kada je izlio svoju glavu u kastu faraona Ramzesa za I Am kaver, koji ne samo da je umalo izazvao Nas-ovo gušenje, već je promenio trajektoriju njegove karijere više nego što je poplava u Rzinom podrumu promenila putanju Wu-Tang Klana.

Sa originalnim treklistingom koji je dobio 4.5 Mikrofona u The Source-u, nesuđeni dupli disk postao bi Nas-ov treći uzastopni klasik, čime bi preskočio Biggie-a i 2Paca, te zadao gotovo nemoguć zadatak Jay Z-u. Kada je album procureo na internet, Nas je postao jedna od prvih žrtava piraterijskog fijaska Napster ere. Precrtao je projekat i izdao novu inferiornu verziju albuma, dok su većina pesama posejane na Nastradamus-u, Lost Tapes komilaciji ili neizdate, ostavljajući hip-hop sa jednim od najvećih “What If?” pitanjima.

Od tada svaki novi Nas-ov album, već na prvom pokušaju sprovođenja loše ideje uspevao je da spusti ionako klimava očekivanja. Ali pored toliko prokockanih šansi, upravo su kasniji albumi, a ne Illmatic, zaslužni za cementiranje Nas-a u Mount Rushmore emsija.

Još 2005-e, južnjački reperi kao Lil Boosie, Jeezy ili Soulja Boy označili su ga kao laku metu čija guzica zaslužuje flaster ne-relevantnog crnje. Zapravo je Nas prvi imao crtu popularnog artista sa velikom publikom ali malim radio play-om. Istu crta danas seže do artista kao Tyler, koji je sa neočekivanim uzimanjem prvog mesta na Billboard-u izazvao nevericu kod DJ Khaled-a, jer “Tyler aint popping in the streets”. Sa Lonzo Ball-ovim Future-gejt skandalom, Nas je maltene doživeo da bude primer ispranog emsija čiji staromodni kov već deceniju nije relevantan kod nove generacije turnt-up fanova hip-hopa.

Pokušavao da privuče publiku koja misli kako je Drake patentirao half-moon Caesar-cut na frizuri, ali su obično izlazile samo neinspirativne strofe kao na gostovanju French Montani ili promašaji kao pokušaj da napravi DJ Khaled benger sa Travis Scott-om. Sve ovo, još više je doprinosilo cementiranju statusu 90’s rap monumenta, koji je u trci sa Jay Z-em posustao još neke 2003-e, posle izlaska “I Can” singla.

Kada je semi-klasik iz 2012-e, posle šest godina dobio nastavak sa projektom iz stimulus paketa G.O.O.D. Music-a i Yeezus-ovim tretmanom u Vajomingu – publika je dočekala Nasir album u spirali Kanye-ove najluđe pro-Tramp retorike. Kao da nije bila dovoljna uvreda što je Jay-Z napravio kambek sa Nas-ovom formulom “grown up” repa za 40-ogodišnjake, tek, njegov prvi album u petoj deceniji umesto labudove pesme postaje iskustvo iz noćne more crnog pačeta repa.

Sa Nas-ovim neinspirisanim repovanjem na umorne flow-ove, ruža koju je držao na kaveru za Hip Hop Is Dead, sada je mogla komotno da bude položena na sanduk njegove relevantnosti. Kako je i Lost Tapes 2 kompilacija došla i prošla, izgledalo je kao da ni gostovanje Isus-a sa kameo adlibima Mojsija, Nas-a ne bi vratili u trending topike, gde se Jigga useli sa svakom objavom tvita ili letnje plejliste za Tidal.

Najtvrđim Stan-ovima koji su odavno bacili peškir, jedinu utehu pružao je Nas-ov sve veći poslovni akumen koji će rivalitet sa Jiggom makar nastaviti na Forbes listama najbogatijih muzičara.

A onda je jedan procureli treklisting uspeo da vrati njegovo ime u centar interesovanja. Ima nešto i do nejmdropovanja, ubedljivo najjačeg izazivača orgazma kod rep fanova koji su Kendrikovu strofu za “Control” proglasili planetarno-potresajućim sranjem, isključivo jer je u njoj prozvao imena svojih savremenika iz rep trke.

Nas je svojoj publici ponovo uradio slično kao 1999-e kada je snimio spot od milion dolara sa Pafijem, još jednim primerom kada ne samo da je izašao iz kutije u koju su ga smeštali, već ju je i detonirao. Deluje kao da je izmislio trolovanje oldhedova, ali ovo više govori o odnosu koji je rep publika izgradila sa Nas-om. To, što spiskom gostiju i dalje može da zaprepasti rep kuloare, nešto je što u petoj deceniji ne može niko od old skul emsijeva – ni Fat Joe, ni Snoop, ni Ghostface Killah.

Postao je bum-bep amajlija, ne zbog toga što su ljudi hteli da im ponovi Illmatic, već zato što je baš ON izdao Illmatic, i iz pluća podario život spisima ekvivalentnim Starom Zavetu hip-hop muzike. Sa svojim dolaskom uspeo je da u fanovima probudi praiskonsko poštovanje prema reliktima. Polje sile ovog albuma biće toliko jako, da jednom delu Nas-ove ličnosti nikad nije dozvolilo da napusti ovu sferu neisprljane rep svetosti po kojoj će se meriti sve posle.

Svaki Nas-ov pokušaj da pokaže kako mu je juriš na pop tržište bitnije od repovanja na Q-Tip-ovim bitovima, zaticao nas je dok nosimo bum-beperima bokal vode i dve kocke šećera kako bi došli sebi. Jednostavno, album koji je ušao u DNK hip-hopa, postao je doslovno jedan od stubova na kojem žanr stoji. Tako je svaki njegov potez dobijao posebne analize jer svako ima svoju savršenu sliku “pravog repa”. Na Nas-u je bilo da bude galantan u tretiranju svog statusa donosioca Božje reči.

Ali Nasty Nas-a nije intresovalo da ponavlja svoje psalm-ove, koliko je voleo da se igra sa očekivanjima publike i konstantno ih izigrava, što je naročito šarmantno u današnjoj eri, kada nikad lakše nije bilo ugoditi svojoj publici. Mogao je da umiri san horde fanova, samo da je stavio Westside Gunn-a kao executive producent-a, i dao Alchemist-u i Daringer-u da mu rade sve bitove.

Nas zna kako bi njegova publika potpisala sebi jednu godinu života manje – da dožive svoj vlažni san na javi i dobiju DJ Premier kolabo-album, ali ih on opet stavlja na muke iz pakla sa treklistingom gostiju koje ništa ne vezuje za Nas-ov stil ili za uticaj njegovog flow-a. Tako je nikad glasniji kolektivni uzdah pomešanih osećanja dočekao treklisting sa imenima kao Don Toliver, (kojem je ovo prvo bitno gostovanje ne-računajući one u JackWorld svetu), Big Sean, Lil Durk, Andersoon Paak ali i najveći izazivači gag-reflex-a – BK drill lider Fivio Foreign i trep klovn ASAP Ferg.

Uz jedini pozitivan hajlajt koji je dobio gotovo mitski povratak supergrupe The Firm (sa najdražim frenemijem Cormegom), ovaj šok-faktor biće doprinos hevi povratku Nasty Nas-a u regularnu rep konverzaciju.

Užasno sećanje za “Listening Party” Kanye produciranog Nasir projekta iz 2018. godine – gde ispod Bruklinskog mosta, gomila Virgil glavica nod-uju u bumbep ritmu i prave se da iz zvučnika curi vruća lava- i dalje je jeziv ožiljak na duši Nas fanova. Tako je sa “Kings Disease” došao u situaciju sličnoj onoj u kojoj se našla Katolička crkva pre Papa Franjinog shift-a na pranje nogu zatvorenicima zarad spašavanja crkve od eksplozije mejnstrim mržnje. Ovo je bio poslednji Nas-ov pokušaj dok ne izgubi zauvek interesovanje publike lošim idejama, poslednji put da fanovi proveravaju da li je flow zaista zauvek izvetrio. Još samo ovaj put pogledaćemo opet u njegovu kesu trikova. Ali, Nasir treći put revitalizuje svoju karijeru.

Old skul fanovi su opet ostali uskraćeni za rimejk All-Star selekcije Illmatic producenata, ali su svežiji fanovi koji ne pate od estetike 90-ih, konačno dobili Nas album kakav su priželjkivali još kada je utvrđeno da samo ga samo Rick Ross kao beat-picker može spasiti.

Hit-Boy, producent koji posle “Niggas In Paris” nije instantno dostigao očekivani superstarni status, producira svaku traku stvarajući najkohezivnije Nas iskustvo još od Lost Tapes kompilacije, te uvodi Nas-ovu muziku u novu eru stvaralaštva. Ovo je dugo čekani album koji će da penzioniše DJ Vlad-ov mit o Nas-u i lošim bitovima.

Sjajna stvar je što Nas više ne reminisuje “Guzzlin Guinnes on the 40th Side” osećaj iz 1995-e, i što više ne želi da nastanjuje telo mladića od pre dve i po decenije. Ovaj album ne lovi ono što je svaki prethodni jurio, gde su svi imali momente za ugađanje redovnim puristima, bilo sa bitovima od Buckwild-a, Salaam Remi-a ili pod egzekutiv palicom No ID-a.”Kings Disease” ne pokušava da uhvati “trapped in the 90’s” mentalitet i konačno neće oživljavati atmosferu Nju Jorških vozova iz “Genesis” intro-a, ili arčiti mud Apache Bong-ova iz “Made You Look”.

To je ono što je zatvaralo Nas-a u kvadrat već neko vreme i što ga je ograničavalo u trećoj deceniji stvaranja rep muzike – jer postoji samo toliko priča o vožnji crnim Black Just-ovim džipom kroz QB hud, ili evociranja uspomena sa Rooftop-a, Astorije i sličnih 80’s hip-hop klubova gde si utorkom mogao videti Busy B-a kako za barskim stolom fristajluje protiv Melle Mel-a. Nas-ova Kvinz Bridž mitologija sa MC Shan-om, Marley Marl-om i Roxanne Shante kao prvim komšijama, više je ispričana nego Peter Parker-ova priča, i zato je hvatanje bum-bep vrednosti postajalo umornije od njegovog repa.

Na novom albumu storiteling naracija jeste podstaknuta dešavanjima iz 89-e, ali su storitelinzi inspirisani njegovim albumima iz perioda 1999-2002, ere koju je retko dirao do sada. Dok je prethodni Nas-ov klasik, Life Is Good iz 2012-e, bio na simfonijskim instrumentalima rep verzije “Fantoma Iz Opere”, ovde Hit-Boy kreira atmosferu iz najpognantnijih momenata emsija dok je insistirao na Escobar nadimku.

Album tako uspešno hvata vibracije fan-favorit pesama iz sredine devedesetih. Ima prolećni osećaj povetarca iz dubokih katova sa Large Professorom kao “One For One“, dirke sa klavira iz “Firm Biz” remiksa, neotpakovan osećaj “How Ya Livin” dueta sa AZ-em i sparinu iz vruće letnje noći u bloku iz “Street Dreams” remiksa sa R. Kelly-em. Hit-Boy uspeva da u bočicu stavi osećaj bezbrojnih B-side klasika sa Nas-ovih kompilacija neizdatih i manje poznatih stvari. Sa hvatanjem sporijeg ritma koje su imale neke od ovih pesama, Hit-Boy i Nas pogađaju momenat remiksovanja kulture popularnih 90’s artifakata, naročito onih što izazivaju emociju kod ljudi koji priželjkuju Verzuz od Brandy i Monike.

Ako je šapat internet ulica o The Firm EP-u istinit, nadam se da će do kraja da istraže obrade atmosfere takvih B-side klasik Nas-ovih R&B kolaboracija kao što je “Thank God I Found You” od Joe-a i Maraje Keri.

Dosta pesama crpe inspiraciju iz kultnih rariteta sa smetlišta mikstejp istorije koji obasjavaju stari DJ Clue-ov tejp kao mesec iznad Nju Jorka u staklu Kristofer Vokenovog dupleksa u King Of New York filmu. Hit-Boy je na #Car 85 sa uhvatio svet Nas-ovih fristajlova i specijalnih katova sa DJ Clue shoutout-ovima preko njih, svet mnogo zanimljiviji za istraživanje nego svet u kojem je jedino Illmatic vredan ozbiljne rasprave. Ista pesma ima zvuk čije poreklo seže do kritički najgoreg prihvaćenog Nastradamus albuma, mrlje u karijeri kojoj se Nas retko vraćao. Pominjanje Nie Long, biće i namig najvećoj sramoti od svih, Bravehearts asistiranom singlu “Oochie Wallie“.

Još od Life Is Good, počeo je da piše u skladu sa godinama, ali je prvi put pronašao autoritet koji fit-uje njegovom elder statusu potencijalnog GOAT-a. Tako stoji čvrsto na zemlji kao veteran koji na terenu više ne može da istrči veliku kilometražu, ali prisustvo i način na koji dodiruje loptu, teraju na poniznost. Nikada nije bio ubedljiviji, kao ovde kada prozre reperski bulšit sa “stop with the over-righteousness” linijama koje zvuče kao da instant jahačima pro-black vejva smack-uje kufi sa glave.
“Blue Benz”, jedina throwback pesma napravljena da odgovara modelu kultnog Njujorškog “The Tunnel” kluba, sa storiteling stilom sa Stillmatic albuma i simbolikom iz “Hate Me Now” potvrđuje da je ovaj album svesniji Nas-ovog klasik opusa koji nije Illmatic.

Na “27 Summers”, verovatno prvi put u zen odnos dolaze moderan bit za bump-ovanje u kolima i Nas-ovo repovanje. Na Life Is Good je imao takve momente Džejms Bond muzike za paparace i bliceve, ali dok je tamo podkontekst teških tema bio iscrpljujuć, groove Hit-Boy-evih baseva prave ovo Nas-ovo priključenje u moderne rep tokove osvežavajućim.

Na dobrom delu decenije repovao je usiljeno i teško hvatao pitak deliveri sa flow-om koji je uvek visio na koncu. Jahao je visoko na lovorikama svoje slave, pokušavajući ponekim ubodom u promeni flow-a i odlascima u fejk over-repovanje da zavara nedostatak truda, koji ne sprečava Jay Z-a da i dalje pravi dobre metafore. Ako je ranije pokušavao da zvuči freš sa najjeftinijim mudrostima, ovde su flow-ovi opet na mestu, i zvuče kao da se vratio do starih gostovanja na QB Finest i Bravehearts albumima, odakle je prekopirao deliveri i tweak-ovao ga na moderniji način.

Na “Til The War Is Won”, repuje usporenim melodičnim Tupakovskim flow-om iz njegovih pesama o ženama, koristeći ga da prvi put u diskografiji ovako uzdiže žene koje nisu njegova mama. Uplifting Tupakovska himna, prva je od nekoliko pesama napravljene da budu Nas-ov odgovor na Kelis-ine optužbe o nasilju u braku. Temi o važnosti uzajamnog poštovanja kao preduslova za Afro-američku porodicu, doprinosi Lil Durk, i strofom o black on black kriminalu stavlja tačku na premošćavanje generacija o kojem je Nas pričao na pesmi sa Olu Darom 2005-e.

Andersoon Paak-ov savršen refren sa “All Bad” zvuči kao nešto što je obično završavalo na Black Thought ili Black Boi-evim prespavanim albumima, ali Nas konačno uspeva da pokupi kvalitetan industrijski otpadak, očekivaniji artistu koji ugađa ukusu svoje publike kao što je Common. U svakom slučaju će pomoći Obaminoj letnjoj plejlisti da ode dalje od Illmatic-a.

Posebno jak momenat je gostovanje legendarnog DJ-a iz Rooftop dana, Brucie B-a, koji nije pozvan da bi Nas-u pomogao da vrati osećaj iz zlatnih dana afričkih lanaca i Dapper Dan-a iz 80-ih. Čak je i gostovanje antičkog DJ-a, ovde u svrhu omaža manje slavljenom delu Nas-ovog opusa. Brucie B je deo slagalice jer je njegov “WORLD FAMOUS DJ” drop išao preko “Firm Biz” remiksa, jedne od klasik mikstejp pesama od The Firm, koja svoj život nije našla na zvaničnom albumu grupe. Tako “The Definition” nastavlja da neguje senzibilitet fanova DJ Clue-ovih mikstejpova iz 97-e. Kako su sa istom referenciranom pesmom, The Firm imali jedan od retkih nastupa na još jednom bitnom 90’s reliktu, “The Keenan Ivory Wayan Show” – do izražaja dolazi tema zatvaranja kruga na albumu.

Najisčekivanija pesma albuma oživela je neuspešnu rep super-grupu koja je u retrospektivi dobila dobru dozu kultnosti. Sa članovima fejlovanog The Firm projekta, prvi put zajedno na traci od 1996-e, pesma “Full Circle” uspela je nemoguće, i zadovoljila čak i fanove koji su isčekivali rep o uličnim cenama kokaina iz “Affirmitive Action”. Kada se Dre-ov cameo pojavi kao uzdižuća figura da aminuje Firm eru koja je dugo osuđivana i prokazivana, konačno će zatvoriti ovo poglavlje njegove karijere na dobroj noti.

Nas je uhvaćen u retkom momentu bacanja ispravnih istorijskih činjenica na “10 Points“, gde uspeva da nađe dobre poente bez da nam ih natrljava previše o nos. Pesma je bitna i zbog toga što Nas daje sebi kredit za početak fraze “Peace, king”, što je skoro zaprepašćujuće kao Prodigy-evo traženje respekta jer je prvi koristio plastične čaše. Definitivno smo fanovi reperskog klejmovanja najneverovatnijih zaboravljenjih doprinosa u igri. Igra ionako duguje Nas-u jer je od “Stan”-a napravio sleng. Odnosno – Eminem made it a hot song, Nas made it a hot verb, na “Ether”-u. 

Poslednja pesma – “Cure”, pronalazi ga na oslobađajućem vantelesnom sranju i prati atmosferski šablon sa kavera za Nas-ov prvi “odrasli” introspektivni album, Gods Son. Sa linijama kao: “The streets is a lie, don’t believe these dudes, jail or death is all /you get they tell you never move, but when they get money, they split”, ne samo da njegovi saveti nikad nisu bili toliko smisleni, već nikad odlučnije nije potvrđivao “stripes” sa očišćenog odela rep Generala. Poređenja Pol Mekartnija sa statusom Džon Lenona čiji je neisprljan legasi zaštićen grobom, retko su potentna za Nas-a koji se nekad bori sa smislom.

“Cure”, gde uz noviminovanje QB Chain-a za MoMa muzej, otkriva još jedan clue iz njegove sage sa 2Pac-om, možda je i jedina pesma koja ima throwback zvuk njegovog jedinog oficijalnog Ni**er mikstejpa.

Bonus traka “Spicy” potvrdiće svu simboliku, jer Fivio odjavljuje traku sa Nastradamus!”, dok Ferg viče “Esco!”, kao da su od Nas-a dobili uputstva kako da skrenu pažnju prosečnom fanu na tragove, nešto što Nas radi od “I Gave You Power”.

Gotovo je neverovatno da je u ovako poznom periodu svoje karijere pronašao svog novog “go to” producenta sa kojim ima hemiju kakvu je imao samo još sa čovekom na čijoj turneju mu je Jay Z pokazao prvi TEC.

Najizvikaniji kolaborator za instrumentale, Salaam Remi, često je guran na silu kako bi postao Nas-ov Madlib. Ali dok je Salaam sa hit-or-miss bitovima doprinosio Nas-bira-loše-bitove mitu, Hit-Boy je napravio moderan Nas klasik jer je odrastao na njegovim ranim klasicima i zna kako Nas album treba da zvuči. Ne samo što je dopustio Nas-u da uđe ponovo u svoju zonu, već mu opet daje pop senzibilitet koji Nas unapređuje sa svojim pisanjem i periodičnim pravljenjem klimaksa na bitnim delovima trake. Ponovo pravi inspirativnu muziku koja uspeva da bude pro-black bez puno popovanja.

Dok živimo u dobu gde bi svaki drugi reper sa ovakvim porukama na albumu bio oportunistički pokušaj trend-hopovanja, Nas je napravio regularni Nas-ov album, čijim instrumentalima je Hit-Boy dao toliko slojeva, da nijedna pesma ne zvuči slično – iako album plovi jednim čamcem.

Kao svaki put kada je njegov kreativni proces bio pod kontrolom jednog egzekutivnog producenta, Nas je napravio remek delo napravljeno za neograničeno slušanje. Na Illmati-u i Stillmatic-u celinu je povezao Large Professor, na It Was Written su to bili Trackmastersi, dok je No ID napravio od Life Is Good koherentan album. Ovde kondukter postaje Hit-Boy, neočekivani faktor koji će ostaviti takmičenje Jigge i Nas-a otvorenim, iako je samo nedelju dana ranije delovalo da je Jigga napravio razliku nedostižnom sa prevarom od 4:44 albuma.

Vreme je za konačnu uporednu revaulaciju obe diskografije, gde će precenjen Glo nekih Jay-ovih projekata kao Black Album konačno biti spušten kako bi na njegovo mesto stavili Gods Son. Stopirajte voz i izbacite putnike kako bi zaustavili ovo mesečno proslavljanje random Jay Z-evih albuma, jer je vreme da Nas-ovi albumi koji nisu Illmatic dobiju više mesta u razgovorima, eh?

OCENA: 4.5 Mikrofona

#Prati nas na Instagramu