Kevin Gates: godišnjica albuma “Islah”

Satellites” – singl sa kraja prve Gates ere (2007-2012), je iznenada postao minorni hit ogromnih srazmera i pokazao Gates-u kojim putem da nastavi ako je do tada tražio kako da nanišani, jer on switch-uje melodično pevanje sa repovanjem još od kada je Rico Vade-ov rođak iz B-rangirane grupe Dungeon Family-a rešio da nađe bolje ime od Meathead. Uporedo sa “Satellites” blow up-om, rep fanovi su ga otkrili na srceparajućem refrenu koji je dilere odvraćao od kobnog dizanja ruke- na Pusha T-evom singlu sa solidnog “Wraith Of Caine” i ostalo je malo sumnje da je rep našao još jednog “call to” baju za hook-ove, kao da je Future sletanjem sa Pluto-a dao znak svim vanzemaljcima da je Zemlja zrela za invaziju.

Ako je neko prigovarao kako Future više nema mesta za decu u svom gnezdu, Gates-ov stil nije ni bio derivativ Future-a. Underground trap heroj iz Baton Rouge-a je godinama hranio fanove “baking soda” muzike uobičajenom mikstejp rutom i turnejama po klubovima, iako njegovi mikstejpovi nisu bili deo trep kanona kao 2 Chainz-ovi ili Thug-ovi. On stvari po dolasku nije odradio klasičnim putem – neće preplaviti industriju gostovanjima i placement-ima kao reperi sa sličnim mogućnostima za hook-ove. Ostaje skoro, potpuno inkluzivan i uglavnom usamljen artist koji operiše iz trake koju je napravio za sebe, često se brush-ujući ramenima sa kraljevima crvenog tepiha, Gucci Mane-om i Da Baby-em, ipak tematski zahtevniji Kevin Gates, sa većinom trepera ne deli stil bacanja nesumičnih misli iz glave koje se rimuju. Samim tim on ne funkcioniše kao većina današnjeg repa koji upravlja iz fantastične riznice rep klišea. Zato se oseća kao da je Kevin Gates više od većine trep artista prva prava osoba unutar svojih rima – priznanja za svoj fuck-upove koje su nekad teže nego pijane svađe u pola 4 ujutro i otvorenost više-nego-što-treba doprinele su da ima najverniju fan bazu još od Juggalos.

Kada Future otkriva sebe u najranjivijim i najpovređenijim momentima on radi to u Gucci bade mantilu i Gucci flip-flop papučama a Gates stoji go, kakvog ne želiš da ga vidiš kao kurac izdrogiranog Harvi Kajtela u “Bad Lieutenant”, nekada toliko raw, kao da je glumac koji je izašao iz reklame protiv abortusa. Uvek je bio introspektivni gengsta reper koji prihvata da mu ortak jebe ribu sa gledanjem prema oblacima i čekanjem znaka, usađena ulična filozofija koja uvek prati višu logiku formirana je u genima, na Gatesa kao prvog rep mislioca je uticalo i što je odrastao provodeći vreme sa društvom od strica koje je starije 15 godina, strica koji ga je naučio da je jezik najopasniji organ koji ima na sebi.

Ta ulična filozofija koja mu je gurana u ruke, pomešana sa blagom šizofrenijom od post-traumatskog stresa, i Kevin Gates je na mikstejpovima koji su prethodili debi albumu u najcrnjim momentima nesigurni lik koji će da napadno overiektuje i bude preterano defanzivan ako ga istrigeruješ a verovatno hoćeš. U najgorem je bio pisac dobre fan fikcije, a u najboljem pisac novela kojima je autor Džon Grišam, u intervjuima je zvučao kao jedan od introvertnih ljudi koji kada počnu da pričaju, shvatiš zašto je bolje što uvek ćute. U svakom slučaju, još od ranih dana kada je repovao o serviranju lokalaca u trep kući, imao je flow iz kojih možeš da napojiš lane, i najprijatnije prelaske sa deliverijem mladog južnjačkog Husky-a koji je od učenja da lovi medved postao reflektivni sanjar kada je ugledao zvezdu padalicu kada je Gucci pao na Texaco pumpi dok je čitao “Notebook” knjigu.

On se bori za ljubav i bori se da razume svoju toksičnost koja je sukobljena sa njegovom verom, on puno voli, on puno vara, on je pun mudrosti koje mogu da ti izgrade karakter, ali je sve do “Islah” bio čudak sa moralnim stanovištima koja prestrašuju druge i lik koji bi bio spreman da napravi scenu i svima uništi momenat jer si mu se loše nasmejao na vic. Bio je previše i više je bio Ajzea nego Future, konstatno je rešenje video u tome da u javnim priznanjima sa sebe malo po malo skine teret sramote za sve užasne stvari koje je uradio svojoj okolini, pa je neminovno uspeo da isprlja muziku i da Kevin Gates-ov svet nekad deluje mračniji nego pakao u “Spawn” svetu. Da, nigde nisi ostavio takvu samoću, ni kod Future-a, a pogotovo ne kod J Cole-a, ali uz previše Gates-a shvatićeš da je objasnio previše dobro zašto ne može sebe da pogleda u ogledalo.

Na “Islah” , Gates-ovom debi albumu iz 2016-e, više se ne dešavaju metafizička preklapanja granica između Kevin Gates-ovog sveta snova u kojima gleda scene iz jave, slike više nisu dreamlike, i Gates ne pravi više atmosferu na kojoj ostavlja mesta za dešifrovanje, skoro da je zadržao samo nošenje iako muzika i dalje ima auru nečeg svetog. Nekad luta po scenama ali nikad po trope-ovima, neverovatnu moći opažaja na “Islah” stavlja u svrhu ljubavi, i album prati ozdravljenje nestabilnog baje kojeg je osetljivost držala u stalnoj napetosti. Gates-ova otvorenost o nesigurnostima je odavno njegove granice pomerila daleko od trep repera, ovde potpuno ogoljava i poslednji deo sebe i naglas govori i stvari koje bi bile corny i između jastuka.

Ipak album nije samo nešto što ćeš puštati bližnjoj kako bi put do odlaska ispod čaršava napravio više glatkim, Kevin Gates ovde konačno peva kako je uvek mislio da peva, sa ubedljivijim i agresivnijim harmonijama, najviše jer je konačno imao trenera za pevanje – bivšu R&B pevačicu, Moniku (imala hit singl sa Brandy 90-ih (“The Boy Is Mine”), koja je doprinela da konačno stvara emo pesme koje su tople, za razliku od ranijih otvaranja izrovarenog srca koje su bile neprijatnije nego groznica. Gates je konačno zamenio svoj ogromni ponos koji mu nije dao da izađe iz Eršerovih stepenica izdaje za prepuštanje sebe lepoti življenja i voljenja – “Told Me” je najbolja rep verzija Link Park B side-a, i “Hard For” je najbolja rep verzija Blink 182 goes coutry trake, za koju je dobio inspiraciju u zatvoru gde su mu dostupne bile samo hard-rok stanice.

Kada je izdat, srušio je Adele i Rihannu sa prvog mesta, “Islah” je bio i jedini rep album iz 2016-e koji je prodao platinumski broj albuma, pored naravno Drake-ovog “Views”. Promociju albuma, Gates je morao naprasno da prekine kada je otišao u zatvor. Regularna verzija je bila guest-free, i ovo znači da J. Cole nije jedini reper čiji iritantni fanovu mogu da se pohvale da je prodao milion bez poznatih gostiju. Ipak jednom je vrata otvorenim držao Jay Z, a drugom je Lil Wayne pretio uništenjem ako ne potpiše za njega na početku karijere. U do the math.









#Prati nas na Instagramu