14. aprila, istog dana kada je Kendrick izdao svoj važni album „DAMN.“ i izložio fanove da još jedan stiže na Uskrs, na mala vrata se provukao još jedan maleni Božji dar za repere u vidu prvog dobrog Rich Homie Quan izdanja još od 2014-e.
Quan-ova propast mi tada nije teško pala, jer se 2015. ispostavila jednom od boljih godina za rep ikada, tako da su se dotadašnji solo mikstejpovi, gostovanja, Rich Gang sesije, i jedan neosporni klasik sa Type Of Way, činili kao preuranjen ali razumljiv kraj boravka u eliti za ovog talentovanog tradicionalistu iz Atlante. Da, tradicionalistu, jer iako je zajedno sa Thug-om uveo kao normu zavijanje, šaputanje i još gomilu mikrofonskih ponašanja koja su se pokazala neprihvatljivim za O.G.’s, Quan je tradicionalan na bar dva načina – prvo, ima glas za pevanje i voli da ga koristi, po čemu odskače od celog Sosa-Uzi-Yachty „pevaj kao da niko ne sluša“ talasa, i drugo, piše pesme na način koji čak i ne pripada toliko hip-hopu, koliko žanrovima pre njega kao što su soul, R’n’B i, konkretno, Motown – stil koji je sinonim za istoimenu izdavačku kuću, dom nekim od najvećih crnih artista. Svaka Quan pesma ima temu relevantnu za njegov život, uvedenu u prvoj strofi, predstavljenu u refrenu, razrađenu u drugoj strofi i dovedenu do vrhunca sa zadnjim refrenom. Izdavač novog Rich Homie Quan albuma je, inače, Motown.
Ovaj stil je u hip-hopu možda delovao spremno za otpad kada je, te 2015, na kratko delovalo da će rep postajati sve kompleksniji, psihodeličniji, i da će mainstream probiti samog sebe i napraviti nekakav portal u umetnost. Umesto toga, ispostavilo se da je industrija gledala 2014-15. kao godinu inspiracije, a da će naredni period činiti inkasiranje na ovom kratkom i neverovatnom talasu, sa mladim artistima koji predstavljaju uprošćene verzije svakog od otkrivenih elemenata (Yachty je sekunda radosnog Keef-a, Uzi je usporeni momenat tužnog Thug-a). Isplivavanje Rich Homie Quan-a u svojoj najboljoj formi posle dve godine je kao delić slagalice posle kog kompletna slika ima smisla.
Kroz Back To The Basics, pesmu za pesmom Quan nam pokazuje koliko jedan isti trik može osvežavajuće da zvuči, i dokazuje da je hip-hop još daleko od toga da se odvoji od tradicije crne muzike. Poslednjih nedelja objavio je i spotove za 4 od ovih 11 pesama, i prvi je za „Da Streetz“, brojalicu o lekcijama odrastanja u siromaštvu, koja zvuči trijumfalno kada je otpevana iz ugla odraslog čoveka i uz neočekivano srećnu melodiju:
Za njim je došao vizual za udarnu pesmu sa albuma, i u ovom spotu tek imamo prilike da vidimo koliko je ostario Quan za dve godine, i uprkos novim zubima izgleda pomalo napaćeno, i moguće da su ga komentari na ovaj spot inspirisali da se pre neki dan ošiša. Uglavnom, ovu pesmu pre svega krasi neverovatno zarazan refren, nešto kao negativni Type of Way, posle kojeg nema dileme o današnjim osećanjima nekada prijateljskog Quan-a:
Heart cold, ice box
Eyes closed, lights out
Chicago, White Sox
Talk hard, pipe down
Shootin’ shit, head target
Dead fresh, red carpet
I can’t hear you nigga, money in the way, say it louder
Talk loud? Nah, nigga
Money in the wall with a tracker on the phone just in case you wanna call a nigga
I’m paranoid, geeked up
I see dead people
I see you before you comin’, I’m lookin’ through the peephole
Na kraju smo dobili spotove i za očigledni radio singl, dosta jaku „Replay“ koja je i prva pesma sa albuma da je procurela, pa smo je pokrili u Najboljim pesmama marta:
I za jednu vožnjicu od pesme koja možda ima više smisla u okviru samog albuma, Word of Mouth. Pored toga, okačio je i 28-minutni video koji sadrži sve ove spotove i još par drugih, kao i intervjue i još toga. Poslušaj Back To Basics na svojoj omiljenoj platformi:
https://www.audiomack.com/album/richhomiequan/back-to-the-basics
Оставите одговор