Godišnjica najgoreg Wu-Tang albuma iz 90-ih

Kako posle Svetog grala hip-hopa čija je kinematografska vizija (modelirana po Scarface-u i Džon Vu-ovom “The Killer”-u) transformisala hard-kor boom-bap i inspirisala celu klasu najlegendarnijih Njujorških emsijeva da istraže R.I.C.O. zakone i izuče porodično stablo Pet Familija – uspeš da napraviš najjadniji follow-up album svih vremena? Svakako veoma pomaže ako režisera blokbasterskog debija zameniš sa timom anonimusa koji nisu prošli kasting za audio-inžinjera u Pafijevim “Hitmenima”, ali čak je i GZA bez Prince Rakeem-ovih bitova iste godine izdao bolje prihvaćen nastavak sa “Beneath The Surface”, a jebeni GZA The Genius je po svim pravilima biznisa popularne muzike morao da odjebe iz industrije još 2 nedelje posle svog debija.

Oštrica kritike vremenom je otupela za većinu “sophmore” rep albuma iz “true school” ere koje je publika isprva sačekala na nož – neki, kao “It Was Written” su dolaskom novih rep fanova ponovo procenjeni da bi postali kultni, a čak i Snoop-ov “Tha Doggfather”, najveće proklizavanje “after-classic” albuma, ima visoke momente bez kojih je nemoguće zamisliti Snupovu fankologiju. “Immobilarity” sa prolaskom vremena nije dobio ništo slično – zbog tako naglog pada u kvalitetu produkta, publika se ni posle 20 godina nije vratila pokušaju re-evaluacije i maltene ništa sa albuma ne bi moglo da se ostruže sa zidova kolektivne svesti hip-hopa. Osim što će izazvati višegodišnje frustracije The Chef emsija, pa će pet godina kasnije sledeći album prepuniti skitovima čija je uloga da afirmiše nakupljene Raekwon-ove sadističke fantazije prema novinarima koji ne znaju kada je vreme prestanu sa pitanjima o njegovom klasik debiju.

Ciljan da postane novi narativni klasik mafiozo muzike i dostojan nastavak klasične diskografije prvog Wu Tang mandata, album je promašio metu, iako mood board po kojem je postavljen – treći deo Kuma na kom je pretekst albuma zamišljen – možda jeste pogođen, ali na svim pogrešnim mestima.* Kao Kum III, ima previše težak zadatak da oživi magiju svog prethodnika koji je tako dobro funkcionisao između ostalog i zbog postavke radnje u vremenskoj epohi relativno bliske prošloslosti u kojoj seme jedne vrste modernog “viteštva” uspeva najbolje da proklija.

Oba, i “Kum” i Raekwonov debi su “periodna” dela iz doba kada je vladao toliko bitan i toliko pravičniji “kod” ulice i kada je čast bila “viša”, reč bila časnija a akt bavljenja kriminalom bio plemenitiji i više “glory” nego što savremenost može da proizvede. Tako na “Cuban Linx”, RZINA produkcija iz podruma punog vlažnosti na još uvek dusty mašinama 1995-e, napravila je jedinu odgovarajuću atmosferu za Raekwon-ov tip ulične nostalgije iz “zlatnih dana” kada je sve bilo jednostavnije.

Sa napretkom dram mašina i studijske tehnologije, bilo je nemoguće da Raekwon opet uhvati munju u boci Kristala – kraj milenijuma je doneo hiper-produkciju MTV repa i svaki lik sa MPC-em je pravio Rockwilder tip bitova koji u svom breketu imaju čekirano i “klupski” i “ulično”, ali zvuče kao fejk jiggy instrumentali iz foldera u Recycle bin-u Wyclef Jean-ovog ghost-producenta.

Zato je najbolnije slušati skitove sa “Immobilarity”-a, jer ako su na “OB4CL” oni bili kao Stiven Sigalov lik u “Hard To Kill”, onda su skitove ovde kao Stiven Sigalovi filmovi u kojima je debeo, nosi crnu bandanu i pokušava da se prevrće po prašini u stepama Rumunije. Ovo je jasno već na samom Intro-u albuma, i kada se neko od članova Raekwon-ove fejlovane grupe “American Cream Team”, obrati Rae-u sa “THEY DONT MAKE MONEY LIKE YOU ANYMORE BABY” i “THE WORLD IS YOURS BABY”, zaista shvatiš koliko nijansiranosti postoji u pravljenju dobre umetnosti i koliko je Raekwon za nekoliko minuta uništio sve visoke standarde sa prvih Wu izdanja kinematografskog kvaliteta.

Sa nezgrapnim pokušajem da se uključe u popularne trendove vremena, undergrdound emsijevi su tih godina gubili glave jer će balans za sustizanje underground-a i mejnstrima desiti tek nekih 5 godina kasnije, kada su ekseri već počeli da hvataju rđu na kovčezima repera koji su probali da zadovolje i puritanske rep fanove i 12-ogodišnje tinejdžere iz bogatijih oboda Južne Kalifornije.

Sa upotrebom nekakvog novinarskog spikera kroz album, opet se prepoznaje ta reperska predmilenijumska opterećenost da proprate “blowing up” lajfstajl koji je išao uz materijalizam muzike. Raekwon koji je na prvom albumu uspešno pokupio sav “krem”, ovde se priklanja “modernom” stajalištu, gde reperi menjaju svoju introspekciju i gledanje unazad, da bi proslavili glamur, glitz, opulenciju i izobilje koje dolazi sa uspehom biznisa. Svako, od Fat Joe-a do Jay Z-a i Ja Rule-a, tih godina je kroz muziku, spotove i CD kavere, često ciljao da emulira osećaj glamuroznog izlaska iz limuzine ispred bliceva paparaza, i reperi su stalno plovili kroz tu izmaglicu gde su istovremeno veoma traženi gangsteri sa poternica i veoma poznate TV zvezde sa magazinskih polica.

Pop ekplozija i lavish scenografija sa kojim je rep postao asociran, odjednom je pronašao Wall Street CEO-ove kako popuju flaše u Jahting klubu i sav ovaj nesklad je trpela muzika.

“The gear dresser, chop bagger, Marvin Haggler, Rap stabber, Eat you alive, Gold Tarantula”

Ipak “Cassablanca”, “Live From New York”, “Table” sa Masta Killom” kao i prebolesna “Jury” (verovatno najsličnija rep pesam sa Kum III osećajem), predstavljaju prave dragulje za svaku Raekwon kompilaciju. Iako duboko neuspešan album, Raekwon-ova “underbooss” persona kralja sitnog kriminala jeste otvorila vrata za Wu-Tang affiliated grupe sa mafiozo stilom koje su bile popularne kod Evropskih vigera 2000-ih, kao štu su Joe Milansky i Wu-Syndicate klika. Tako je sa vizijom iz albuma uticao na novomilenijumsko floss-ovanje Wu-univerzum članova koji nisu maštali o postapokaliptičnom ratu iz šuma za štekanje resursa – i doprinos je bio više vizualni nego audio – sada Raekwon počinje da fura kastomizovane Wu-Watch Rolexe kao da je ostvarenje novčanih šema ovde avanzovao iz krimi-maštanja u stvarnost.

Ako je prvi album bio muzička verzija “Scarface”-a, onda je očekivano što sada kada je Raekwon potpun i uspešni artist, može da proslavi lajfstajl tako što će sebe počastiti prvim čejnom iz Džejkobove juvelirnice, ali i da floss-uje sa Gucci keceljom, još 10 godina pre nego što je brend zaposeo dušu žanra.

*Ipak kako je album u zaboravljenom delu pop kulture, možda više podseća na Gremline 2, po tome što napušta premisu iz prvog dela koja je napravila franšizu voljenom da bi publici dao nejasno režiranu viziju koja neće ispuniti želje starih fanova ali ni pokupiti ijednog novog.

#Prati nas na Instagramu

This error message is only visible to WordPress admins
Error: No posts found.