Internet je baš veliko sranje, koje je ozbiljno uzdrmalo ekonomiju, protok informacija, način na koji se prate rijaliti programi, a možda pre svega muzičku industriju. Način marketinga se drastično promenio, kao i medijum prodaje muzike, a gde su promene u obrtu novca tu su i izdavačke kuće koje se njima prilagođavaju, i pritiskaju svoje izvođače da se povinuju novim pravilima.
Plejliste su zamenile radio (čak i TV), Rap Caviar diktira kretanje pesama na čartovima i može preko noći da napravi karijeru, najpopularniji reper današnjice je objavio “plejlistu” sa 20 novih pesama a ne album, i na kraju krajeva tu je ekstremni primer tročasovnog album C-Breezy-ja savrešeno tempiran da izbustuje njegovo mesto na striming listama i prospe keš, model koji prati i „Culture II“ ali i najavljeni trostruki Rae Sremmurd album.
Najveći reperi imaju svoj prepoznatljiv zvuk, ali taj zvuk se ne može dovesti u vezu sa njihovim poreklom već samo sa ličnim stilom. Za razliku od recimo devedesetih, ne postoji toliko jasna razlika između Njujorškog repera i repera iz Atlante ili Čikaga. Ne samo da se celo tržiste “smanjilo” i da staje na tvoj računar, već za $9.99 mesečno, ili putem piraterije, možes da slušaš beskonačno muzike. Baš zato danas ima više smisla nego ikad da Kendrick kaže da je Kralj obe obale, jer se 4000 kilometara rastojanja svelo na manje od 1 sekunde, pa će pre neki klinac u Njujorku da sluša njegov album nego da ‘95 u Komptonu kupi Illmatic.
Ok jeste se Game na “Hustlers” hvalio kako je ukrao oba, al to samo potvrđuje gore iznetu poentu. Prvo, on ih je ukrao baš zato što nije imao 40 dolara da ih kupi, drugo nije svaki klinac dovoljno posvećen artform-u da ukrade dva albuma, a treće on i sam kaže da je bio jedini u Komptonu sa NY stanjem uma. Dosta jasna situacija. A da ne ulazimo u to da je verovatno fiktivna rima samo služila da bude dokaz koliko je Game student igre, „Illmatic“ je uostalom do 98-e bio na listama najprespavanih albuma svih vremena.
No, istok i zapad su uživali u uspehu i bludima uspešnog muzičkog biznisa, donekle i midwest sa njima, a odbačeno derište jug je samo pravilo svoj zamak. Andre je rekao da jug ima nešto da kaže, i ako je 95-e neko bio u zabludi, posle više od decenije ispostavilo se da je bio više nego u pravu. Južnjaci – na startu isključeni iz podele, bili su primorani da nauče kako sami da distribuiraju muziku, održavaju fan bazu i bukiraju turneje, i ovo se ispostavilo kao ključna prednost kada je došao internet, pa je prirodno što su preuzeli glavnu ulogu u današnjem repu.
Svakako, činjenica je da je žanr danas raznovrsniji nego ikad, ali je tako na uštrb neke lokalne pripadnosti. Gangsta rep je asocijacija na Los Anđeles osamdesetih i devedesetih, a mafioso i boom bap na Njujork. G Funk je samo jedno mesto, kao i chopped ili chopped and screwed. Ali, koje mesto su cloud i emo rap? Kao odgovor na ovu malu krizu identiteta, dobili smo velike i nadolazeće izvođače koji reprezentuju svoje poreklo i korene putem spajanja žanrova koje je danas popularnije nego ikad.
Za početak, vredi skrenuti pažnju na invaziju grajma, koji iako na uzlaznoj putanji, nije postao preterano popularan pa ga je lako zakačiti za britanske izvođače i reći da je ta egzotika privukla više slušaoca nego ranije. Međutim, mali problem nastaje kada uzmemo primer aforbeat-a i dancehall-a.
Kada nešto poprimi ovolike razmere i maltene obeleži eru pop muzike, postane dosta teško rasuditi ko je wave rider i lovi karipski talas samo zbog profita, a ko daje omaž svojim korenima i muzici svog detinjstva. Ed Sheeran-a odmah možemo proglasiti “krivim,” ali šta je sa recimo Rihanna-om koja je Karibljanka, ili Drake-om koji jamajčansku zajednicu u Torontu koristi kao alibi koji neki uvažavaju a neki ne. Anthony Fantano je našao laku metu u Wale-a zbog albuma Shine koji je Fantano video kao samo još jedan afrobeat hit and run, a Wale se pozvao na svoje korene u Nigeriji, pa je pravo da stvara takvu muziku objasnio svojim pedigreom.
Na to da nema poente raspravljati se oko ovoga ukazao nam je Vince Staples, na sebi svojstven način. Obojicu je pozvao na tuču u kojoj bi problem bio rešen, no ‘Tano je dokazao da je pička i odbio poziv, pa se sve sleglo i izgubilo u beskrajnosti interneta. Vince je dodao da needledrop ne može da uči Wale-a o muzici na kojoj je odrastao, što je bila suptilna naznaka da i Vincent sprema album koji je inspirisan muzikom koja je bila karakteristična za njegovo rodno mesto.
Iako je LA jedan od centara rep muzike, Staples je uspeo da nas ubedi da mu rep nikad nije bio bitan.
But I’m far removed from that gangsta shit
It don’t make much sense, rather make me rich
Don’t be playin’ with my money, it’ll make the flip
And in the last couple lines I’ma contradict
And for the last time, I ain’t on my conscious shit […]
So stop actin’ like I’m an activist
No, this ain’t happen on accident
They giving dead white men to the Africans
It’ll never be another one after this
So just pay admission and pay attention
Ovi stihovi sa “Little Bit of This,” još jedne njegove saradnje sa elektronskim izvođačima, i upravo od elektronike crpi srž za Big Fish Theory. Neupućeni bi i ovo osudili kao wave riding, ali Vince iznosi dosta jak argument–rep je u početku i bio eleketronika, a i house je deo odrastanja njegovih roditelja, a samim tim i njegovog.
U ovoj priči svakako treba pomenuti i Goldlink-a, koji je ovogodišnji album At What Cost bazirao na go-go muzici koja je lokalni fenomen vezan za Vašington.
Dakle, iako su veći deo prošle godine na prva tri mesta na Billboard Top 100 bili Thugga, 21, Post Malone, Migosi i Cardi B, rep se nije sveo samo na ATL trep obrađen na ovaj ili onaj način. Earthgang strašno podseća na mini-Outkast, Wiki-jev No Mountains in Manhattan zvuči baš kako bi očekivali da zvuči NY reper 2017, a o Big KRIT-ovom cenjenju malo drugačijih južnjačkih korena i tome kako mu je to pomoglo u karijeri smo pisali ranije. Uprkos internetu solidan broj izvođača je zadržao elemente “egzotičnog” lokalnog zvuka, a zahvaljujući internetu tu raznovrsnost možete preslušati bez puno cimanja.
Оставите одговор