Iako su mnogi očekivali da će 2018. biti minijatura 2015. koja je izgradila jak argument za jednu od najjačih godina u repu, retko ko je očekivao sve što se desilo u proteklih pola godine. U gomili odlične muzike naziru se prelepe, trijumfalne priče povratka, spašavanje karijera, očekivani i neočekivani alternativni pristupi, probijanja na scenu novih imena, ali i nekoliko preranih smrti, pa je sasvim sigurno da će se u budućnosti ova godina posmatrati kao jedan od lendmarkova decenije.
Međutim, delovalo je da ništa od toga nije i neće biti bitno kada su Drake i Pusha T krenuli sa beef-om koji je obećavao mnogo a na kraju (ili za sada) dao jako malo. Dva potpuno suporotna sveta su se sudarila, a kako su mnogi očekivali Push je po starim jevrejskim običajima pokazao mladunčetu gde mu je mesto, iako je na papiru i “Duppy Freestyle” odličan diss. Terrance nije ostavio prostora za sparing, pa je već na kaveru postavio šah, koji zahvaljujući Drejkovom “bolje da ćutim” pristupu na albumu i drugim pesmama deluje kao mat.
Pitanje je šta bi bilo da Kanye nije ostao lojalan Pushi (ili snitch-ovao, ako pitate nekog drugog, a to je tema za još jedan za i protiv članak), ali možda baš zahvaljujući brzom razrešavanju ove situacije je Yeezy bio sposoban da otvori novu Kanye eru. Ako izuzmemo današnjicu, 7 pesama i dužina od dvadesetak minuta bi se uvek uzela za EP, mada ovo nije prvi put da Ye više nego pojebe sve ono što smo mislili da je normalno.
Sa druge strane, Drake je ostao dosledan svom lomim-sve-rekorde pristupu sa 25 pesama i utopio se u sveukupni pristup drugih iluminata i reptilijana iz muzičke industrije, i tako apsolutno ugasio dotadašnji GOOD Music talas na chart-ovima–čak 7 od 10 najpopularnijih pesama na Bilboard-u su njegove (svih 10 su rep!), a kad guglujete Bilboard Hot 100 drugi rezultat je Drake.
Ali, kako to obično biva sa Drejkom, album nije pokupio ljubav ni kritičara ni velikog broja relevantnih slušalaca, pa treba izvagati sredinu između ova dva ekstremiteta, što se jedino postiže igrom đavoljeg advokata.
Od samog pojavljivanja, izvođači dupli album koriste mahom kao način da fanovima daju što više muzike, a ako neka era podržava spontno objavljivanje što više materijala to je ova. Sa jedne strane, Drejk omogućava fanovima da omiljenu pesmu izaberu iz bubnja od 25, dok Pusha, ili Kanje, nude samo 7. Sa druge strane, manje casual fanovi njihove muzike ne žele nekoliko dobrih pesama već jak body of work, a u manje materijala je teže naći zamerku i lošu pesmu.
Iako je Scorpion izašao pre manje od dve nedelje već je jasno da će se pre gledati na Daytona, Kids See Ghosts! ili Ye kao klasik albume, ali je takođe jasno da Scorpion poseduje 3-6 pesama koje će postati klasici, a GOOD Music izdanja sa time ne mogu da se takmiče iako su sva tri prethodno navedena albuma bez loše pesme.
Ovo međutim povlači pitanje kvaliteta autora i samog albuma, jer kada bi bilo koji album sveli na samo 7 pesama verovatno bi barem 50% bilo dobro, a Testing ne bi bio zaboravljeno izdanje već lagani kandidat za album godine. Ipak, ako je bilo kome potreban dokaz da je Kanje gospodar produkcije i izvršne produkcije, dokaz leži upravo u ludoj odluci da izbacuje albume od 20 i kusur minuta.
Sa druge strane, treba obratiti pažnju i na zaradu albuma, jer je jedan od glavnih razloga za objavljivanje dugog albuma bustovanje striming brojki i zarade. Ako računamo zaradu od 0.0055 po strimu kao sredinu između onoga što plaćaju Spotify i Apple Music, Drejk je zaradio preko 6 miliona od albuma, dok je Ye na ispod dva. Doduše, vredi napomenuti i da je snimanje Scorpion-a verovatno bilo skuplje, i da je sam album samo sredstvo za promociju koncerata, turneja i merch-a, gde se zarađuju primetno veće količine novca.
Na prvi pogled, Scorpion je pojeo chartove i prodaju albuma, te je u prvoj nedelji na preko 730 hiljada, a Ye je “prodat” u nešto preko 200 hiljada primeraka. Naravno, ovo su rezultati ako uzmemo u obzir pravilo striming platformi, koje 1500 preslušanih pesama kategorizuju kao 1 prodat album, te deluje da je gotovo 4 puta više pesama na Scorpion rezultiralo u gotovo 4 puta više slušanja. Međutim, rupa u zakonu kaže da se strimovi sa singlova takođe obračunavaju u prodaju albuma, pa se 885 miliona slušanja koje je “God’s Plan” prikupio od sredine januara računaju kao–590 hiljada prodatih albuma.
Kada na to dodamo i “I’m Upset” i “Nice For What,” Ye je slušan/ kupljen gotovo duplo više puta nego Scorpion! Dakle, i pored nezapamćenog guranja Drejka na svim Spotify i AppleMusic plejlistama, zamisao da više pesama znači više slušanja uopšte nije istinita. Ne samo da neće svi preslušati svih 25 pesama (posebno kada su izdeljene u dva albuma), već je verovatnije da će neko po 3 ili 4 puta preslušati album od sedam pesama jer je pristupačniji. Takođe, za potpunu sliku treba tradicionalne prodaje albuma, gde je Scorpion na 160.000, podeliti sa dva gde je dupli album.
I konačni zaključak je da, i pored beef-a sa Pusha T-jem, maratonskog albuma po formuli “kako oboriti svaki rekord,” i najluđe promotivne mašinerije, Drejkov album je nekako odradio sve što se očekivalo i mnogo više, ali je ispod onoga što je uradio Kanje. Ovo je, na kraju krajeva, i dobra analogija za njihove karijere.
Оставите одговор