A password will be e-mailed to you.

Kao novopridošli loudpack vojnik, ujedno sam i (ubedljivo) najmlađi u celoj ekipi i imam najrazličitiji ukus što se tiče slušanja, pa se od prvog dana otvaraju debate i novi pogledi na stare stvari u našem četu. Igrom slučaja, iako sam najmlađi najmanje slušam ljude koje bi očekivali da današnji sedamnaestogodišnji hip-hop head sluša, i što se tiče repa to su uglavnom “savesni” izvođači sa ozbiljnijim sadržajem ili „eksperimentalnijim“ zvukom.

Svakako, uživam u gangsta shit-u kao što su Vince Staples i ScHoolBoy Q, ali složićemo se da oni i nisu street koliko mnogi drugi–uvek sam bio više Andre nego Big Boi, više Kendrick nego Jay Rock, i više Black Thought nego Malik B. Jednostavno ne vidim ništa preterano zanimljivo u sadržaju gangsta repa i u 90% slučajeva mi nasilna tematika čak i deluje malo odbojno.

Pre par dana se povela priča o Kendrikovom gang affiliation-u, i kako sam tu temu već istraživao, na keca sam uskočio u priču. Verovatno možete da zamislite dijalog između tinejdžera koji obožava artsy rep i tridesetogodišnjaka koji sluša gangsta shit iznad svega, a do zajedničkog rešenja naravno nije došlo.

Ipak, Geti je imao vrlo zanimljivu opasku: skontao je da i “mi koji slušamo pametne repere volimo kad su gangsta,” i naravno da sam preko iste samo preleteo u sred razgovora. Međutim, na prvom sledećem slušanju Lamara sam skontao da on zapravo ima mnogo više nasilnog sadržaja nego što sam mislio, i onda su zidovi počeli da se ruše. Svaki, ali svaki reper je zapravo mnogo više u gangsta tematici nego što sam mislio, i lowkey sam uživao u tome već x godina.

Već sam skontao da ću neki food for thought da nađem u OutKast-u, odnosno Andre Ben-u. Znamo priču, posle Southernplayalistic-a je počeo da pronalazi sebe, Big Boi koji je u njihovoj muzici veći G je pičkarski naveo Dre-a da baci možda i najveći truth bomb koji nije na traci, pa je oko i posle ATLiens počeo maksimalno da ga boli kurac za norme u hip-hopu. Uveliko su išle priče da je apsolutno puko, odradio ga je Badu Box, i tek je počeo da ulazi u svoju weirdo fazu.

I na prvom versu Aquemini-a je, po mom mišnjenju, imao career-defining trenutak, kada je svima pokazao da se igra muzike u svom svetu bez prisustva drugih, a to je “Return of the G”.

Buraz je objasnio da se vraća na gangsta Andre-a, ali kako to ide s njim sve je malo luđe. Vraćanje se nije odnosilo na njega sa prvog albuma, već na to da je svaki Dre gangsta jer ga boli kurac kao Peđu D Boja.

To je bio prvi “ok” trenutak u razmišljanju o Getizzleovoj opasci, ali je takođe bila samo potvrda mog dotadašnjeg stava da je mnogo više kurčenje da budeš najbolji reper na svetu i nosiš…ovo nego da furaš uzi na struku.

Setio sam se i Lupe-ove opaske da je Gambino “black person, and not a nigga” koja svakako ukazuje na to da njegov braggadocious sadržaj nije ni približno ozbiljan kao recimo Beanie Sigel-ov. Ali je i sam Lupe ukazivao da gangsta nije kul i da je rep predoziran istim; jebote, pa svi mislimo da je kul iako se u načelu ne slažemo s time da je pravi izbor živeti tako.

Brat moj maksimalno G

Na kraju krajeva, možda je u pitanju neizbežan testosteron i primitivnost koja nam je ipak svima u osnovi, možda kao slušaoci sve to uzimamo kao čist entertainment i ne shvatamo preterano ozbiljno. Kao što je Kanye rekao, “The amount of people who talk about guns, versus who actually uses them, is not even close in this millennium. People need to understand that hip-hop that has gun talk is just for entertainment; similar to if you were watching a movie”, apsolutno legitimno. Svi ovi razlozi su deo odgovora, ali konačni sastojak je činjenica da je to stvar–kulture.

Kopajući po starim izdanjima Source-a u loudpack HQ-u, naleteo sam na broj koji ima intervju sa Outkast-om nakon izlaska Stankonia-e i dok sam ga čitao kod kuće slušao sam album. Kada sam naleteo na “Humble Mumble” pao je definitivni “au jebote” trenutak, courtesy of Andre 3000.

Kao, jebiga, hiljaditi put se ispostavlja da kad mislim da sam pametniji od drugih to zapravo nisam, i da ne poznajem sebe, ili ono što mi je najbliže, dovoljno dobro. Kako u istom versu Dre kaže, “speeches only reaches those who already know about it”, i istinu u gore citiranom delu versa vidim tek kad sam skontao da je zapravo rep u osnovi braggadocio i nasilje.

Ipak da se ogradim, u slučaju da neko zbog ove izjave osudi rep ili mene, ovo nije samo hip-hop ili black culture stvar. Taj edge, na ovaj ili onaj način, svakako može da se prati na primer u bluzu i fanku, ali i kod Bitlsa, Bebeka i u suštini gde god pogledate.

I realna je priča da neću da promenim preference u slušanju nakon ove priče, ali već vidim da se moja lopta prihvatanja i cenjenja menja. Gangsta shit prelazi iz guilty pleasure u oblast gde znam zašto uživam u nečemu, jer jebote treba se malo opustiti i napržiti za otvaranje nečije lobanje, ipak je i to rep.

Nema više članaka