A password will be e-mailed to you.

 

Strofom kojom je ukrao svetla poznatijim reperima scene na VanjinomPrvi Put mikstejpu, Marčelo je istovremeno isfleksovao najubedljiviju primenu rimovanja reči koje se zavšavaju na „aciju“ (generaciju/frakciju/detonaciju) i naj-američkijem domaćem lejbelu dao šansu da po stilu na USA rep – jednom pesmom naprave neverovatan hajp u vezi do tada slabo poznatog izvođača. Zato debi album paraćinskog poete sa pločnika biva u srpskom repu isčekivan kao Snoop Doggy Dogg-ov 93-e, i zato je „De Facto“ bio najprodavaniji album godine i najbrže prodavan debi album novijih vremena. I nekako je sve bilo po ukusu, delovalo je kao da je produkcija peglana duže nego što su pisani tekstovi – koji su delovali kao da su pisani ceo život,  prvi put u domaćem repu kao da je sve bilo na svom mestu, sve je stajalo tamo gde treba – od kvalitetnog omota u tvrdom potezu, skrečeva, redosleda pesama i bitova svežijih čak i od prvog V.I.P-a i lepših nego prvo slušanje „Slow Jams“ do kolaboracija koje su obuhvatale amin oca stare škole Gru-a i prve saradnje sa izmirenom braćom preko Drine – Edo Maajkom i Frenkijem. U gotovo svakoj pesmi Marčelo deklamuje svoju nepokolebljivu vernost prema hip-hop kulturi. Nikad niko ovako ponosno nije nosio titulu MC-a kojem se rep zario u meso do srži i olovkom kao kičicom kreira ka spolja svoj unutrašnji svet napravljen pod kačketom i kapuljačom, bukvalno iz svake pesme curi boja sa kepova nekih graf mastera, neke pesme su kao razglednica koju šalje iz 1520 Sedgwick Avenue-a, mesta gde je jamajčanski imigrant Kool Herc otkrio novu tehniku puštanja muzike sa ploča, utirući put za stvaranje hip-hopa.

Ipak Mačelo je bio iz grada u kojem je jedini provod bio Folkoteka i imao je ogromnu moru, tamninu na duši koja se širila brže nego crne rupe na središtu galaksije. Zasenjeničku ljubav prema repu kao da je vrednijom činilo to što se bori svom snagom protiv ljudi koji slušaju narodnjake, izlaze u klubove i gledaju TV više od 5 sati nedeljno. U Marčelovom svetu dešavao se civilni rat, video je sve koji nisu iz alternativnih subkultura kao svoje neprijatelje, kao nazadne ljude koji ne samo što prkose napretku već nas koče i vode u blato. Morao si da uzmeš stranu – ili si sa njima ili si sa urbanima, ili si piješ ispred radnje ili vodiš devojku na koncert Ace Lukasa, ili voliš ribe sa dredovima ili tvoja simpatija ima više pudera nego fabrika „Johnson & Johnsona“-a, ili si alternativa dobre duše ili vodiš ka propasti ove države i društva jer si degenerik.

Mračnu sliku o novim generacijama koje je video samo kao pritupe poklonike materijalističke i folk kulture, najslikovitije je opisao u strofi gde sreće starog prijatelja iz Paraćina koji mu poručuje „generacije su gore nego što si mislio, dole su svi prsli – nade nema“, što Marčela ne samo da nije iznenadilo, već je dobio potvrdu ‘ stvari definitivno idu samo na gore i uskoro nećemo imati ni jednu bistru glavu koja će znati da citira Njegoša ili ne daj Bože imati člansku kartu za gradsku biblioteku. Cela fenserska ekipa ima toliku negativnu ulogu na albumu, da su čak i neki lokalni klub koji je Marčelu i njegovom društvu drugačijih služio kao okupljalište u Paraćinu zatvorili zlikovački fenseri i dizelaši, dakle stvarno je znao da napravi narativ o tome kako se nešto strašno loše događa u našoj okolini i uskoro će nas sve pojesti ako se ne pobunimo ili bar ako ne ugasimo PINK. Mrak se nadvio nad Srbijom i svako ko ima više od 3 vijuge u mozgu bio je njegov saveznik protiv korozije društva, tako da je Marčelo na svoj album gledao kao da je sapun za mentalnu prljavost nacije.

U takvom stanju Marčelo na prvom albumu puni svoje pesme pričama o – podzemlju, Paraćinu i starom društvu sa kojim može uvek da se ispriča uz pivo, ali najviše o fenserima a dobar deo je posvećen hvaljenjem o klošarenju i kukanju zbog falusa koji je sudbina smestila u ruke njegovih roditelja. Naravno i o bratu Milošu.

Na slici je frekventnost najpominjanijih pojmova:

Na drugom albumu britkoumni pisac biva još opterećeniji igrom rečima, ali i vežbanjem za svoju književnu karijeru – jer album sadrži nekoliko kompleksnih storytelling pesama. Dve godine posle „De Facta“ Marčelo je bacio svoj kačket i provodi čitav drugi album dokazujući kako je ljubav prema repu sa debi albuma bila čista tinejdžerska opterećenost koja traje koliko i bol posle raskida sa prvom ribom. Osveta radničke klase na ovom albumu biva potpuna, sada kada je postao neko i nešto, može konačno da saspe sve u lice svima koji su mu prethodne dve godine tražili kartu za nastup. Ako je prvi album bio mi vs oni, odnosno fens vs kloš, ako je bilo dovoljno samo da slušaš 2Paca i imaš široke pantalone, onda je na drugom ovo bitka unutar sopstvenih redova, jer shvata da je rep publika isto kao i fensi – opterećena sitnim trivijalnostima, tračevima i trendovima a najmanje kvalitetnom muzikom i još manje kvalitetnom lirikom. Za fensere je sada u fazonu – dovoljni su sami sebi, pa ih ne koristi za pljuvanje već „fensi“ ljude upotrebljava kao sredstvo obračuna sa fejkerima iz sopstvenog tabora. Ako su poklonici folk kulture nevredni spasa, barem sa njima znamo na čemu smo, ali šta ćemo sa korovom u svojim redovima, sa onima koji misle da ih pročitan Dilan Dog, pivo i sedenje ispred radnje sa gitarom čini kvalitetnijim pojedincima. Nekad mu je to bilo dovoljno, ali sada kada završava fakultet i daje intervjue za Svet, počinju da mu smetaju svi džabalebaroši koji podržavaju kulturu a ne dodaju joj ništa, jer su svojim mentalitetom isti su kao oni koje je Marčelo nekad pljuvao i samo štete urbanom prevratu koji je Marčelo imao u planu. Kao da je čitav trud sa prvog albuma bio vredan samo jer Marčelo konačno ima kredit kojim će da se raskosurava sa mladim ljudima koji su svoje pare za izlazak i patike dobili od roditelja, što je zapravo 98 posto Srbije do 30-e godine, tako da se baš vidi ta potištenost radničkog sina pojačana stečenom arogancijom zbog svog komercijalnog uspeha.

„Da bune se a da ne žuljaju svoje dupe nikada!
Ništa bolji od pink – likova, samo drukčiji stajling,
Drukčijeg muzičkog ukusa uz malo izmišljenog prkosa;
Ništa iza sebe sem dara da se kureta!
…Više mi je simpa dizel: barem je iskren retard.“

Ono što je svakako loše ostarilo na albumu jesu mnoge anti-gej rime, koje su tih godina bile kao neki otklon građanskog patriote od najvećih zlosutnica tranzicije i novih EU-trendova iskazanih najviše u jednoj stvari – pederluku. Napušavanje nacionalista kako nemaju prava da se busaju u grudi ako ne znaju prave srpske običaje i gramatiku zvuči danas malo šašavo a ovde je usavršio svoj humor koji ima dušu nekog lika iz provincije koji je postao dopisnik Novosti za aforizme na 15-oj strani („tele-shop: „pozovite odma’ i cheshite muda super-chetkom„). „Puzzle Shock“ je poslednji album gde će njegove storiteling pesme imati neku relativno rep poetsku crtu, a ne biti naseravanje pravljeno da bude saundtrek dečjih pozorišnih predstava i anti-navijački pamfleti koji se dele u osmom razredu na čos predavanju koje je sponzorisao MUP Srbije. Sprdačina koju je pokušao sa uličnim repom na dva skita („Geto“ i „Kola“) karmično je zaslužna za uspon Saleta Trua, Sick Touch-a i Žutog.

Ako je pored gejeva nečim opsednut na ovom albumu to su klinke, čijih pominjanja smo izbrojali 7 (skoro pola albuma su ipak storiteling trake) a svakim spomenom klinki i snošaja (ovo drugo nismo imali snage izbrojati) duplo je jasnije da je postao javna ličnost samo da bi imao bolji pristup maloletnim ribama. Zaboravite Vuk Moba, Relju iz Elitnih Odreda ili čak Relju iz V.I.P. – čovek koji je najviše pričao o jebanju i prstencima, bio je naš mali vilenjak torbar iz Paraćina. Kao što vidite na brojomeru dole, gotovo nijedan termin sa prvog albuma – bilo da je Paraćin, provincija ili 4 elementa hip hopa – više se ne pominje, Marčelov brod otplovio je i polako nestaje na pučini – reč „hip hop“ je pala sa 25 na 4 shoutout-a, „MC“ je sa 31 pao na samo 3 , dok njegov trademark izraz „u kurac krasan“ raste sa jednog spominjanja na prošlom do čak 5 na ovom.

Rep se definitivno odriče Marčela posle njegovog sledećeg albuma i ovih rima:

„i nisam zatucan repom i kvazi-getom, izvini:
Stulic, Mladenovic i Corba mi drazi nego Tupak i Bigi.
I furam čirokanu. I otkidam na Mars Voltu.“

 

živ bio i nikad nam se ne vratio.

 

 

Nema više članaka