A password will be e-mailed to you.

Mali vremenski period između 91-e i 93-e bio je dobre naravi za rep grupe koje su imale šansu da uz minimalan sell-out (u poređenju sa reperima pre) i uz dobrim delom održanu autentičnost (često lažna, zasnovana na gengsta rep stereotipima i očekivanjima) odu do vrha Billboard top lista i sa obe noge probiju u pop kulturu Amerike. Grupe kao Das EFX i Naughty By Nature konačno su napravile geto privlačnim mestom makar u Fat Albert smislu gotivnog geta i na krilima milionskih tiraža svojih debi albuma, odlaze u studio gde će pokušati da usavrše formulu i nastave još malo da raspaljuju po mozgu maloletnih dečaka koji su našli da je – umesto slušanja poruka unazad što su ih rok-metalci iz 70ih ostavljali na pločama – mnogo bolje slušati muziku o čijoj štetnosti na TV-u priča podpredsednik Amerike. Geto Boys i 2 Live Crew su izrabljivali dve najsigurnije stvari koje u Americi pale još od kada je list koke prestao da se stavlja u Koka-Kolu, te od nezavisnih produkcijskih kuća izgradili karijere kapitulirajući na moralnoj panici, Kongresu, izbornoj godini u Americi i postali deo poslednjeg američkog razgovora o muzičkoj cenzuri i witch-hunta izazvanog moralnim outrage-om. Grupe koje su menjale formulu, ili pokušavale da dodaju previše novih sastojaka u pravljenju još potentnijeg napitka, sigurne u svoju veštinu da ponovo izmisle toplu vodu, većinom su samo fantastično fejlovale i zatim predale istoriji da donese konačan sud koji će na kraju biti surov. Ipak nikada pre, nije se desilo da se rep grupa posle otvaranja kapija pop uspeha, vrati dva koraka unazad, samo da bi preispitala svoju autentičnost i pokušala da otkupi svoju dušu nazad.

Teško da je to bio teret zbog novonastale slave, ni slučajno iznenadni gubitak vere u sebe, ali je mantra „black, hard and mad “ odjednom postala tesna za karikature koje su postali posle „Bacdafucup“ i ako nisu da mogli izađu iz njih „gunnin’ “ kao Sticky iz uterusa svoje majke – onda, jednom kada su pištolj prislonili na čelo – više nije bilo premišljanja.

Ne znam kada su shvatili da je ceo act otišao predaleko i prvi put se zapitali da li samo pokušavaju međusobno da se nadjačaju nadvikujući se da bi u svom gimick-u ubedili belca u Metallica majici – kako su konačno stigle crnje koje mogu da artikulišu nešto što liči na bezrazložni bes, bes radi besa, nešto što je najbliže tipičnom belačkom shock-rejdžu. Previše animirani postali su jednodimenzionalni i previše imitirani, jer je njihov act postao naličje repa, kao i uvek sa stvarima koje šokiraju i pomeraju granicu, samo da bi onda postale prihvatljive i zvanične i na kraju umorne i obične. Afričke medaljone, Kangol kape, i zlatne lance zamenio je pištolj kao „must havepiece u aksesoaru svakog pravog repera, „str8 buckin’ em’“ je postao jedini jezik hard-core repa, i do kraja 93e „bald headed bastards“ naterali su čak i i LL Cool J-a da krene po pesmama da prosipa teški „gun talk“ ali i da dobroćudni Run DMC počnu da klejmuju „slums“ i repuju hard-core. „All i need is a 40 and a blunt“ postaje zvaničan moto repa, „welcome“ otirač za kuću gde živi hard hip-hop i do 94-e više od polovina underground repera bili su grimy stil kao ONYX (ostalih pola su bili „diggety-dah“ kao Das Efx ili „oooh-booo-haaaa!“ kao Fu-Schnickens). Gimick koji su stvorili postao je veći od njih i skočili su previše visoko, a tlo na koje su se dočekali bilo je obeleženo sa sveže obojenim „played out“ natpisom.

Onda su stigli još i Nas i Biggie i više nije bilo kul derati se niti biti besan na svet. U retrospektivi, povredilo ih je i vezivanje sa imidžom alternativnog crnog benda koji bi bio prihvaljiv i na metal žurci, jedinog rep benda koji je dobar i ako hoćeš da započneš šutku. Nije bio kriv ni mentor Jam Master Jay, ni njihov lejbel – Def Jam zbog toga što su brendirali ONYX za alternativnu publiku na margini, jer je bilo pitanje kada će neko konačno povezati i prodavati crnački bes upakovan u belačku neshvaćenost. Pored toga što su ih kolaboracije sa metal bendovima zauvek udaljile od crnog kora, ni tajming nije bio dobar i celo prilagođavanje za market koji se gasi je ispao za džaba. Metal bendovi kao Biohazard i Pantera umirali, publika se gasila zajedno sa Bivisom i Bathedom i ovo su bile poslednje godine kosijanera headbengera, a posle su nu-metalci već prihvatatili rep estetiku. Onyx su ostali stranded.

Over the top performansi kao ovaj sa klipa ispod, predstave „geto kopiladi“ u psiho napadu, dovela je da sve deluje preglumljeno, nekada dečje i uvek cartoonish. Čak i kada ne mosh-pituju između sebe za vreme intervujua, ceo act izgleda skoro pankerski, bar dok kamera ne dođe do Fredro Starr-a. Dok su ONYX skupljali dokaze za realnu pretnju zarazne bolesti koju su pokupili i nazvali „notgiveafuckitis“, Mobb Deep su sa doneli hladnokrvni realness i kao apostoli novog nihilizma, postali ikone kojima se geto moli. ONYX su izumeli „niggalphabet„, način nasilnog spelovanja, kao na „Bacdafucup“ gde je 16 od 18 imena traka napisano pogrešno i to sa tolikom glasnoćom, da ćeš se čitajući treklistu osećati kao da je izdrogirani Harold Hunter na skejtu upravo proleteo pored tvoje glave i šamarom ti zalepio nalepnicu „bitchassnigga“ preko čela. Sa druge strane, Mobb Deep su ostali sinonim za hood kao Kool-aid jer su za thug-ove redefinisali „cool“ tako što su izmislili mobb-phonics.

Što su ONYX više pričali o pištoljima, o „punkmuthafuckas“ i stick-upovima ili prosipali reč „nigga“ kao kuhinjski majstor koji se zaneo u začinima, odlazili su u krajnost jednoličnog shock-acta kojem je rok trajanja isticao sa tinejdžerskom kaznenom merom, i za definisanje pravog „hood“-a kroz rep muziku ostaće bitnije njihove komšije iz Queens Bridge-a, koji su realnost opisivali tako da stvarno osećaš klupe na njihovoj ulici, tapkanje Hennesy-a koje prosipaju po grobu ortaka ili poslednje atome snage kada beže od D’s koji hoće da ih knock-uju.

Geto koji su ONYX predstavljali u svojim pesmama bio je prljaviji od Ridli Skotovog seta, ali prilagođen trešerskim aluzijama belaca, njihov stajling bio je takav da si ih mogao zamisliti kako dane provode po ispišanim uglovima skvotova gde zidove krase „Anarchy“ grafiti, a noćima se stiskaju nagurani ispod tavanica koje su crne od tagova što ih beskućnici i geto dveleri crtaju upaljačima. Alley u kom si video ONYX nije bio onaj gde diler pištoljem tera zavisnike koji su napravili preveliku gužvu na bloku, njihova lokacija bila je ispod mosta, gde na gomili izručuju plen ukraden od majki koje su digle alimentaciju ili od baki koje su pokupile penziju ili welfare-check. Ono što su istresli iz tašni, biće uglavnom beskorisno a novac iz novčanika iskoristiće da počaste novom turom 40 Oz piva sve ortake ili da skrpe nešto čime će lejsovati sledeći džoint koji će dodirom blagosloviti cela komuna podeljena svim felama i rasama, ujedinjena jedino bedom.

„What we represent is anger in everybody’s soul. And insanity too.“

Nakupljeni bes koji je izbijao iz njihovih glava i napetost koja je pucala na venama vrata bila je odgovor na sistemsko odstranjivanje, nosili su „angry“ i „insane“ kao bedževe na svojim all-black hoodies i genereralno se trudili jedino da ostave loš ukus pa je „Bacdafucup“  ostao jedini poznat primer „when gangsta rap went Oi!“ albuma, ali ako su se originalni pankeri sprdali sa kraljicom, ONYX su hteli samo da je stick-up-uju. Obradili su „London Bridge is Falling Down“ i predškolsku pesmicu pretvorili u jurišiničku himnu koja poziva na zauzimanje neprijateljskih pozicija i gaženje njihovih glava, „Black Vagine Finda“ zvuči kao da je izbačena sa „rap goes punk“ albuma koji nikada nije snimljen, od „Suckin Da Nex Nigga“ ne postoji više treš pesma, a jedno 8 pesama sa albuma zvuče potpuno isto. Iako su na prve koncerte izlazili vređajući publiku, pa čak se usred nastupa i tukli između sebe, ovi Johnny Rottenovi neočekivani potomci došli su iz Jamaica Queens-a, ali njihov stil nije bio p-u-n-k već p-h-a-t. Ipak crni skinheadsi, psiho neuračunljivci koji su nosili titulu „livest niggas“ ikada, teško da su imali šansu da se prilagode novom smooth stilu koji je osvajao rep iz QB-a i Brooklyna.

Kada se prašina slegla „Atack Of The Ballheads“ je delovao kao childish antic repera animiranijih nego Gice Komandosi i više „gimicky“ nego lomljenje gitare na bini i pojavili su se Boot Camp Click i Wu-Tang Clan, sa fly stilom i imidžom koji je više na zemlji, ove su grupe realnije reprezentovale stil koji su ONYX opisivali rečju – grimey ili „grimee„.  Ma kolko ONYX danas hteli da u svoj rodoslov, direktno kao produkt njihovog zasada postave granu Wu Tanga, stil tajanstvenih shogun-a sa fly slengom – jedino prašnjavost debi albuma vezuje sa stilom ljutih crnih skinheada. Ipak Sticky Fingaz sa nadimkom koji na anegdotalni način opisuje karakteristike repera odnosno „Sticky Fingaz – that’s because everything i touch – i take“  jeste nešto što je prethodilo i možda uticalo na Raekwon The Chef-a: „cause he cookin’ up some marvelous shit to get your mouth waterin’ On some “ ili Inspectah Deck-a: „He’ll take you to court„.

Na kraju njihove ćelave glave mogle su biti i limunovi jer su Sticky, Fredro, Big DS i Seeza ostali isceđeni.

Sopstveno žrtvovanje nije bila samo mera izuzetne hrabrosti, već i jedini mogući put, savest nije bila problem jer su je ugušili davno, ovo je moranje jer je život besmislen ako će ih istorija zapamtiti kao „novelty“ grupu, kao običan „fad“, kao hard-core verziju onoga kada je Kwame nosio polka dots džempere i ostao poznatiji po tome kako je „played out„, kao „one act show“ koji je industrija plagijarizovala dok original nije postao suvišan i out-dated. NAACP  ih je u defanzivi za posrnuće crne rase optužio kako su sramota za svakog afro-amerikanca, ali kada su ONYX run-ovali sa ovim optužbama i progutali vruće olovo, Mad Face se pojavio i kao Hulk koji odbija da mu glava bude raznesena – ispljunuo nazad metke. Transformisani ONYX, zauvek su promenjeni, ovim oštećenjem u glavi koji ih tera da makar pokušaju i postanu noćna mora celog sistema.

Mračna situacija je pored industrijskih nevolja bila proizvod i privatnih problema. Sticky je opravdavao svoj divljački imidž kada je napao putnika koji ga je u avionu zamolio da utiša muziku, najvedriji član – Big DS napustio je grupu, a Chyskillz koji je producirao skoro ceo prvi album, otišao je u Kaliforniju da radi na rep albumu sa Shaquille O’Neal-om. Pod uticajem isparenja LSD-a iz njihovog sistema (koristili su ga većim delom 93-e) i uticajem teške rep opterećenosti Illuminatijem sa sredine 90-ih, atmosfera koja je pratila snimanje albuma, bila je takva da ne isčekuju gold ili platinum album već su bili spremni za haos koji će da prati sve izvesniju apokalipsu. Videli su malo svrhe u kontempliranju življenja, jer će svakako svi koje poznaju biti mrtvi do godine 2000-e. „You migh as well get high, and fucked up“. Kao zarobljenici sistematski uništavanog geta, koje će prvo biti testirano i programirano na mikro-čipove kada New World Order svane, ONYX su rešili da svim slušaocima iz geta ponude samoubistvo kao legitimni spas iz stanja u kom će ishod biti gubitnički.

Posle prvog albuma koji je prodao 2 miliona, promociju za drugi stavljaju na minimum, odbijaju da šalju sunglove i video na radio i televiziju, ne želeći na početku da promovišu „All We Got Iz Us“, pokušavajući da osvoje ulice na izvoran način, putevima undergrounda, koristeći 10 godina ranije mantru sa Nas-ovih „Lost Tapes“ – „no hype, no gimicks, no bullshit„.

U studiju u New Jersey-u gde su se povukli da snimaju, društvo im je često pravio emsi koji je motao sumnjivo lejsovane džointe, vlasnik underground hita „Born Loser„, Yonkers ownDMX. Na klasik albumu na kom se savršeno mešaju melanholija i agresija, skoro sve bitove, makar na papiru, radio je Fredro Starr, ali je zvanično tajna kako je većinu produkcije nepotpisan uradio 8-Off Agallah, kultni lik iz podzemlja koji je strane svoje živopisne karijere popunjavao tako što je radio sa svima – od R.A. The Rugged Man-a pa do Jim Jones-a i Dipseta, čiji je bio affiliate, kao član Purple City grupe.

8-Off & Official Nast’

Over-exaggerated  bes sa prvog albuma na „All We Got Iz Us“ postaje bes oslobođen iz flaše koja sadrži nemir suzdržan još iz dana kada su njihovi rodoslovi posvetljeni nasilno jer su im robovlasnici silovali prababe. Sticky Fingaz koji je dotada imao pojavu jednodimenzionalnog dijabolika, umobolika koji rukom trese devojčicu, i tera je prestravljenu u beg, iako je samo hteo da je upozori kako je pravi ubica iza nje, na „All We Got Iz Us“ postaje emsi, zvezda i lider Onyxa koji je depresiju i beznadežnost tema na albumu slomio sa mračnim humorom, ironijom, konstanto ubadanjem sebe u oko „kao „Drugs got my brain fried making it hard to think“  boastovima koju idu u psihozu „Only nigga that could kill me is the nigga in the mirror“ odnosno hladnokrvnom samosvešću i linijama koje ostaju urezane u glavu zauvek – „Killin’ my own people in the USG – Shit, they gonna get it from somebody, I’d rather it be me„.

USG ili „United States Getto„, parasvet koji su napravili, postao je mesto očekivane i zaslužene crne osvete za koju nemaju strpljenja, a biće nefer u tačno obrnutoj srazmeri od obzira koji je Amerika imala prema njima kada ih je odvukla za noge u pakao:

fight a nigga and a white, and if a nigga dont win – we all jump in

 

Njihova najbolja i najdugovečnija pesma „The Last Days“ predstavlja prizor u vreme kada je Gulliani postao gradonačelnik NY City-a  i započeo čišćenje ulica i sređivanje grada na uštrb njenih siromašnih stanovnika, a Areta Franklin sempl i muzika koju je Fredro Starr nazvao „evil soul„, verovatno je najbolje uhvatila vajb golog grada za vreme tog tranzicionog perioda. Kao tamnoplav filter na izgužvanim frejmovima koje vidiš dok muzika krčka iz zvučnika, instrumental ove pesme treba postaviti u „Njujorški Zvučni Muzej“ kao jedan od 12 zvučnih zapisa koji su uspeli da uhvate bar jedan vremenski frejm Njujorka. Ako i ne hvata autentičan vajb, onda bar najautentičnije i najuverljivije hvata ono kako zamišljaš Njujork ranih 90-ih, isto koliko ili bolje od toga kako „Taxi Driver“ hvata Njujork 70-ih. I ceo album zvuči kao neonska svetla koja žmirkaju na ulici u službi dekora kriminalnog dela koje isčekuje svoj početak, svaki bit u sebi ima lomljavu farova sa kola i panični beg u koji se dao stick-up artist, atmosfera je kao after-scena posle zločina, kao beton ujutro na kom se posle čišćenja i vodenog šmrka i dalje vide obrisi krvi, kao da su sve žrtve čije su duše ostale na ulici, zaposele zlu ulicu koja je nalik  scenariju C-horora oživela i od korodiranog gvožđa i napuklog betona stvorila pravog Mad Face-a koji će da natera svakog stanovnika geta da igra ruski rulet sa njegovom beretom.

Betta Of Dead“ koja zvuči kao savest koja je stigla da vrisne pre nego što je metak iz pištolja sa skrečovanim serijskim brojem penetrirao u mozak i odveo dušu u pakao dok  „Punkmuthafuckas“ interlude unosi nemir kao osećaj da si u ličnom hororu od 30 sekundi i zalutao si u pogrešan kraj, a nisi zaključao kola na crvenom svetlu i sada ti krvožedni hoodlumi sa sačmarom jack-uju kola i izbacuju te napolje. „Most Def“ je kao prizor popodnevne delikvencije koja je produkt dosade u momentima pre nego što se nešto bitno desi, na „Geto Mentalitee“  ulično postrojavaju thug-ove koji su sposobni da ispoštuju instrukcije iz „2 Wrongs“ i pištolj okrenu u pravcu oppressor-a. Fred Astaire je definisao pevanje na kiši a ONYX šetanje u New Yorku, i dočarali su kako grad nikad ne spava kada ga čuvaju geto gargojlovi koji sa palicama čuče na vrhovima nebodera.

U svetu koji je infatuated sa Memphis, Tenn. repom dok diskografija od Playa Fly-a čami u mraku, u post-dobu 90’s throwbacka gde je svako iz DITC ko nije Fat ili Big i dalje prespavan, kriminalno je nazivati ovaj album – underaprriciated ali će ostati najskuplja žrtva kojom se ONYX odužio rep muzici i dao svoj doprinos da se fraza „real“ vrati iz iskvarenog mesta gde je rep otišao sa njom. Da bi se očistili ušli su u reku mrtvih Styx i ostavili nam album koji isparava ledenim vazduhom njujorških ulica i iz godine u godinu sve jače steže, večno povezan sa zimoćom velikog grada kao „Home Alone 2“ sa Božićem.

 

 

 

 

Nema više članaka